Подемот и падот на Моамер ел Гадафи

21.10.2011 13:30
Подемот и падот на Моамер ел Гадафи

Арапскиот лидер со најдолг диктаторски стаж, Моамер ел Гадафи (69), кој беше убиен близу родниот град Сирт, над 41 година беше неприкосновен владетел, издржувајќи ја повеќегодишната меѓународна изолација, но не и народниот бунт.

На Гадафи во август годинава, по повеќемесечните народни протести и воени интервенции на НАТО, му се изгуби секаква трага откако бунтовничките сили навлегоа во престолнината Триполи.

Гадафи е роден на 7 јуни 1942 г., како најмладо дете во бедуинско семејство во пустинската област Сирт. Завршил студии по право на Либискиот универзитет со високи оценки, по што се запишал на воена академија во Бенгази во 1963. Еден период се школувал и во Мостар, поранешна Југославија, во рамки на програмата за размена на студенти. По дипломирањето бил испратен во Британија на понатамошно усовршување во Кралската воена академија Сендхарст, а по враќањето во Либија го основал Сојузот на слободни офицери со кои во 1969 г. преку воен удар го сметна кралот Идриз и воспостави воена диктатура.

Потоа ја создава Социјалистичката Народна Либиска Арапска Џамахирија и пропагира политички систем на народни конгреси и комитети, како директна демократија без парламентаризам. Во 1976 г. ја објавува Зелената книга во која ги наведува своите политички цели.

Оваа книга, која претставува збир од неговите филозофски мисли кои, пак, биле предмет на истражување на цел еден отсек на водечкиот либиски универзитет, била вгравирана и на многу згради во градовите низ Либија.

Гадафи ги национализираше нафтените компании и банки, протера 25 000 Италијанци од земјата и во 1970-те профитираше од зголемувањето на цената на нафтата. На тој начин Либија стана богата земја со која наводно владее народот, а ја контролира претседател. Тогаш Гадафи разви сопствена општествена теорија: „Ја воведовме Третата универзална теорија и ја претставувме во Зелената книга. Поимот ’џамахирија’, кој не значи смао држава на народот, туку држава на масите, е наша творба. Наш е и концептот држава без влада, без претседател и без избори и партии. Овде граѓаните, мажите и жените, ја спроведуваат власта“, велеше Гадафи.

„Братот полковник“, како што го нарекуваат во пропагандни цели, официјално се повлече од сите функции. Зелената книга стана Устав. Неговите противници завршија во затвори, каде што беа измачувани и убивани.

Иако значајни ресори од власта им даде на своите синови, тие тројца, како што сметаа многумина, беа само параван додека главната власт остана во рацете на Гадафи.

Иако остро ја осудуваше корупцијата која би довела до тоа ограничен број Либијци да стекнат огромно богатство, Гадафи и семејството, како што се верува, стекнале огромно богатство, благодарение на тоа што Либија има најголеми резерви на нафта во цела Африка.

Се залагаше за единство на арапските земји, а на негово инсистирање беше основана Африканската унија, која е прогласена за наследничка на Организацијата на африканското единство. Пример му беше египетскиот претседател Гамал Абдел Насер, чија идеја за панарабизам ја следеше, а го поддржуваше и панисламизмот, со идејата за лабава унија меѓу сите исламски држави и народи.

Огромното нафтено богатство на Либија со години го користеше за финансирање на екстремистичките движења и нивните водачи. Ја поддржуваше Палестинската ослободителна организација, а во 1970-те и 1980-те и многу други муслимански ослободителни движења, со што неговиот режим се заплетка во терористички активности и во арапските и во неарапските земји. Во половината на 1980-те години меѓународната заедница го сметаше за главен финансиер на меѓународниот тероризам.

Се тврдеше дека е главен финансиер на движењето Црн септември кое изврши масакр над израелските спортисти на Олимписките игри 1972 г. во Минхен, а САД директно го обвинија за подметнување бомба во една берлинска дискотека во 1986 г. во која загинаа тројца, а беа повредени над 200 лица, повеќето американски војници.

Напнатоста меѓу Либија и Западот достигна кулминација за време на администрацијата на американскиот претседател Роналд Реган, кој се обидуваше да го тргне Гадафи од власт. Во март 1982 г. САД воведоа забрана за увоз на либиска нафта и извоз на американска технологија за нафтената индустрија во Либија.

Во текот на 1990-те Либија трпеше економски санкции и дипломатска изолација како резултат на одбивањето на Гадафи да потпише испорачување на двајца Либијци во САД и Британија, обвинети за подметнување бомба на летот на авиокомпанијата Пан Американ над Локерби во Шкотска, кога загинаа 270 лица. Во 2003 г. Либија официјално ја прифати одговорноста за подметнувањето бомба, а Гадафи се согласи да исплати отштета од 2,7 милијарди долари на семејствата на загинатите, т.е. по 10 милиони за секоја жртва.

Од крајот на 1990-те Гадафи почна да работи на подобрување на односите со Западот, а уште пред нападот врз кулите близначки на 11 септември 2011 во Њујорк се заложи за борба против Ал Каеда. Американскиот Стејт департмент во 2006 г. објави дека повторно ќе воспостави дипломатски односи со Либија. Потоа следеа посети од европските претседатели и премиери, американските конгресмени, инвеститорите и претставниците на нафтените компании, кои му се додворуваа за наклонетост, договори, нафта и пристап до пазарот.

Но тоа беше лошо за неговата самодоверба. Гадафи разви патолошка вообразеност.

Во меѓународните кругови стана познат и по својата ексцентричност – имаше телохранителки од Етиопија и болничарки од Украина – по својот бедиунски стил на облекување, и по шаторот во кој престојуваше кога патуваше во странство.

Меѓу Либијците го биеше глас дека е лидер кој не се двоуми многу да употреби сила.

Кон средината на февруари годинава Либија беше зафатена од народен бунт, сличен на оние во Египет и Тунис, во кој демонстрантите бараа сметнување на Гадафи. Кон крајот на март НАТО започна воена интервенција во земјата под мандат на ОН, чија цел беше заштита на цивилите.

Кога неговите сонародници се кренаа против него, во нив тој не виде ништо друго освен предавници, агенти на Западот или терористи на Ал Каеда.

„Нема да ја напуштам земјата на своите претци, нашите маченици, и својот народ“, порачуваше тој. „Народот е подготвен за умре за мене, тој е спремен да се жртвува за мене.“

Во август годинава бунтовничките сили навлегоа во Триполи и го зазедоа упориштето на Гадафи, по што му се изгуби секаква трага, сè до неговото убиство во близина на Сирт.

Извор: e-novine

Nikogas narodot na Libija ne

Nikogas narodot na Libija ne se krena protiv svojata vlast! Toj i den denes se krie vo rusevinite od svoite domovi i tek ke gi cuvstvuva posleditie na vojnata. Takanarecenite buntovnici se nekolku stotini platenici, a drzavniot poredok bese srusen so bombite na nato.

..."но не и народниот

..."но не и народниот бунт".
И во следната реченица НАТО.
I don't buy this.

Шта се заправо догодило у

Шта се заправо догодило у Либији?

Тјери Мејсан
четвртак, 20. октобар 2011.
Рат у Либији - како га је доживео очевидац

Сиријска телевизија је 6. октобра 2011. приказала специјалну емисију са француским публицистом Тјери Мејсаном, председником политиколошког центра Réseau Voltaire. Мејсан је испричао своје искуство из Либије, у коју је отпутовао као новинар, покушавајући да створи објективну слику онога, што је видео на телевизији). Ево шта је он испричао.
Видео сам да оних догађаја, о којима су сви причали, у стварности нема. Није било револуције против Гадафија, дешавало се нешто сасвим друго […].
Одлука о рату против Либије је донета пре 10 година, и то није имало никакве везе са недавним догађајима, са „арапским пролећем“. Одмах после догађаја 11. септембра, буквално 4 дана после тога, на састанку у Кемп-Дејвиду, Бушова администрација је одлучила да нападне 7 земаља, једну за другом: Авганистан, Ирак, и као последњу – Иран. Те детаље је својевремено објавио Вилијам Кларк, бивши главнокомандујући НАТО, који је био против тог плана.
Свих година које су уследиле Либијци су се трудили да воде преговоре, да нађу заједнички језик са Вашингтоном, мислећи да ће тако избећи рат. Међутим, то је са њихове стране било погрешно, јер је оно најважније што су САД желеле било – да се утврде у Либији, да формирају у њој своју војну базу, како би затим могле да се шире по читавој Африци. Колико год се Гадафи трудио он није постигао никакав резултат. Само се сетите – 2003. године, одмах после пада Багдада, на Либију је направљен врло јак притисак. Тада је Гадафи одлучио да земљу учини отворенијом, те је ступио у преговоре са Вашингтоном, прихватио је њихове економске услове и тако уклонио напрегнутост која је дотле постојала у њиховим односима. Међутим, САД су наставиле да се припремају да истовремено нападну две земље: Либију и Сирију. Истина – положај Сирије је био другачији, она је имала међународне споразуме који су Сиријцима дозвољавали да се заштите. Шта се у ствари десило?
Вашингтон се обратио Француској и Великој Британији тражећи од њих да у војним дејствима против Либије оне воде, јер Обама није могао да у очима америчке јавности оправда нови рат […].
А у Либији: Гадафи је имао подршку највећег дела становништва. Био сам са много људи, који су по традицији представљали опозицију Гадафију, али су се због осећања патриотизма придружили Гадафију у његовој борби против агресије НАТО. 1. јула је у Триполију одржан величанствен скуп. Триполи је град са укупно 1,5 милион становника, а на скупу је било 1,7 милион људи. Значило је да су људи дошли са свих страна како би продемонстрирали своју подршку борби против НАТО-а.
Затим, видео сам злочине које су направили они, које су звали „устаницима“. У стварности, то нису били устаници, то су углавном били страни плаћеници. Либијаца који су се наоружали против Гадафија било је јако мало. Основну масу бораца су чинили најамници, наоружани америчким и израелским оружјем. Осим тога, значајно је било и присуство Ал-Каиде. У Либији је и раније групација Ал-Каиде која је испоручивала борце Ираку, била утицајна. То су били поборници најјачег насиља. Када би нападали села (тачније – нападао је НАТО, а борци Ал-Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су одсецали главе, женама груди, и све то – јавно, како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. Терали су својим поступцима народ да бежи, све више ширећи власт комитета, основаног у Бенгазију. Либија је земља која нема много становништва, највише 6 милиона људи, од њих је 2 милиона побегло, напустивши своје куће.
О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали.То су били новинари великих канала - BBC, СNN, France-24, France-TV(Ал-Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију – то је увек било двоје: новинар и сниматељ, а овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари, јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима, и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију штампе... Видео сам како фабрикују лаж. У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе – шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј. Шакир, познати либијски новинар, говорио је да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Кадафи је сматрао да, ако се сва та публика избаци напоље, кроз врата, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори, и уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено…
Сматрам да је то била најозбиљнија грешка. Када смо дискутовали ко је прави, а ко убачени новинар, и ја сам почео да тражим по Интернету ко је ко, разјаснило се да су прави новинари били само они који су наступали пред камерама, а остали су били војна лица. Тада су либијске тајне службе решиле да хватају електронску пошту свих новинара који раде у главном прес-центру, и открили су незамисливе ствари: чак су и прави новинари одржавали везу са МИ-6, са француским тајним службама, Мосадом, то јест – све су то били агенти. Тајне службе Либије су дошле до невероватног документа – нечег сличног уџбеничком приручнику, који је издала приватна војна компанија Aegis (енглески аналог америчке компаније Blackwater). Постало је јасно да су сви ти „новинари“ представљали једну једину групу, и да су радили заједно. У приручнику је, конкретно, наведено да када Американци почну напад како би разрушили Триполи – три сата пре тога све новинаре треба удаљити из либијског главног града, јер Гадафи може да их узме за таоце. Постојао је и план евакуације према коме је Аegis имао тајну базу у Триполију и користио помоћ турских тајних служби. Све новинаре је требало брзо пребацити у луку и одатле доставити на бродове НАТО, и то тачно три сата пре генералног напада на Триполи…
France-24, званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са масмедијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали побуну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено: кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду - 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест – „новинари“ су служили као лица за навођење.
Дошло је до једног ужасавајућег случаја. Сви знају да се НАТО бави свим оним, чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију руководиоца, они врше њихово заплашивање тако што им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца је имао породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер-GPS у дечју собу. Када је ноћу авијација НАТО-а бомбардовала ту кућу – бомбе су падале право у дечје собе, и сва су деца убијена.
У једном од малих либијских засеока дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Резултат је био: сравнили су цео брег и уништили село. Либијске власти су изјавиле да је то војни злочин. Представници НАТО-а су одговорили – не, они су, као, имали тачну информацију да су се тамо крили војници. Либијци су се обратили свим новинарима из прес-центра са молбом да оду на то место, како би се утврдила истина. Када су стигли, видели су да је тамо права кланица, свуда су лежала искидана тела. Онда су се ти новинари, снабдевени специјалним телефонима, повезали са штабом НАТО-а у Бриселу, како би одатле добили инструкције. Официри НАТО-а су им диктирали текстове чланака, говорећи шта да напишу: као – објекат је био војни, али се тамо случајно нашло неколико цивила, што нико није знао, и сл. То јест – све је представљало предузеће за производњу лажи.
Ал-Џазира је направила телевизијски студио у Катару, у коме је изграђена имитација Зеленог трга и трга Баб ел-Азиза у Триполију. Затим је НАТО почео да бомбардује град. То је био непрекидан поток ватре, бомбардовано је све, два дана земља није престала да подрхтава, а Ал-Џазира је све време вртела слике из студија на којима су „устаници“ уз ликовање ступали на Зелени трг… А после је шеф побуњеничког „прелазног савета“ изјавио да је то било „ратно лукавство“.
Либијске специјалне службе нису успеле са тим да изађу на крај. Нису знале како да одреагују. То је била толико ванредна ситуација да нико није успео да се снађе. Ограничили су се слањем неколико новинара… Једном, на пример, Гадафи је имао састанак са вођама племена у хотелу, где је био смештен прес-центар. Американци га лове – да га докрајче, а он се појављује у прес-центру који не може да се бомбардује, јер су у њему сви њихови новинари. Нико није знао ни кад је Гадафи ушао унутра, ни како је из њега изашао. Закључено је да постоје тајни пролази, а ноћу су пронашли једног новинара из „Вашингтон поста“ у подруму у коме је он – бос, са ултразвучним апаратом у рукама, покушавао да нађе подземни улаз, кроз који је Гадафи ушао.

Сви телевизијски канали земаља НАТО су тесно сарађивали између себе, а Либија је имала само свој канал, коме су Американци прекинули везу са сателитом, тако да Либијци нису могли ништа да емитују у иностранство. Све је било потопљено у океан лажи. Европљани су били убеђени да је у Либији дошло до револуције, да је Гадафи убијао људе и да је војна интервенција сасвим нормална ствар. Нису схватали да је то била колонијална експедиција, односно да се Запад, у ствари, враћа свом колонијалистичком искуству.
Сада се види да се те исте методе, и та иста пропаганда, врте на сателитским каналима, овога пута - против Сирије. Сада Ал-Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест – спремају се да понове оно што су урадили са Либијом…
У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма чиме ће се све завршити. Резултат је да је убијено преко 50.000 људи, да је преко 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта би могло да се деси у Сирији ?[…].
Либијско искуство је изузетно важно због тога, што је у почетку било предвиђено да се Сирија и Либија нападну истовремено. Нису успели, али нико на свету није хтео да заштити Гадафија – сви су поверовали телевизији! У Либији су у јеку напада остали само амбасадори Венецуеле, Кубе и Сирије […].
Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци, са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То јест: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити, и припремали су се за рат […].
Међутим, корени су много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га Сједињене Америчке Државе. Енглези и Французи су у том послу само – подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу, из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места сконцентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућности да нанесу један снажан, одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије, нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац.
Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности УН одрадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама штити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. А Либијци су се преварили, мислећи да ће успети да се сами заштите, али – свет је замишљен мало другачије…

Извор: voltairenet.org

Коба, не по прв пат на Окно

Коба, не по прв пат на Окно покажуваш не само дека си ординарна будала, туку и пропагандист од најдолен (латасоиден) тип. Човек просто доаѓа во искушение да помисли дека токму западњациве (кои толку жестоко ги мрзиш) те најмиле да шириш што подраматични информации контра нив - за просто да ја анестезираат секоја нормална и конструктивна критика на нивните политики. Информациите со кои ти бараташ, Коба, и тоа речиси по правило, доаѓаат од (пропагандистичката, латасоидна) зона на самракот. За жал, сосема си типичен, гранапски тип на анти-запад конспиратор. Голем дел од неуките и запуштени Македонци мислат ко тебе. А тоа работата и ни ја прави вака црна, каква што е, и тоа и го отвора просторот многу повешти пропагандисти (груевисти-латасоиди) од тебе, Коба, да ја влечат земјава во пропаст. Но, за вас дури и во пропаста (која самите си ја реализирате) нема да има проблем; дури и во калта на деветата дупка, Коба, вие па ќе си цмиздрите и ќе си се самосожалувате и ќе пропагирате тотална лична неодговорност (ко Малиот-Големиот, Златниот-Црниот), ќе кукате дека нема правда и дека клетиот западњак е перфиден, мрзи, има опаш итн.

Коља, демантирај го, немој да

Коља, демантирај го, немој да го пцуеш.

Батка, прости, ти си будала

Батка, прости, ти си будала бетер и од Коба! Што треба да се демантира?! Коба само наведува некој фраер од зоната на самракот, Коба си е „чист“, нали, ништо он не тврди... Но, за демантирањето: Протоколите на Сионските мудреци ги демантираа стотици книги и текстови изминативе сто години - џабе. Народ си веруе во она во што сака да верува. Да се демантира дека западните водачи имаат опаши?! Дека сите новинари во Либија (дури и про-Гадафи, српското куче на војната, на пример, Лазански, кој беше таму во неколку наврати?!) се западни шпиуни?! Тој фраер што Коба го наведува, велам, можно е токму да е платеник на странскиве западни служби, за тотално да се закашка секоја веродостојност во случајот превратот во ЛИбија. Вакви кленови ко вас идеално ги голтаат тие мамки и ради тоа, велам, повторувам, македонскиот народ више-мање е обработен од кретените слично ко либискиот народ...

Siguren sum deka, osven na

Siguren sum deka, osven na udarnickite ,,zuljeviti’’ race na razulavenite NATO jurisnici i nivnite bedno plateni libijski jadnici, vestacenjeto so parafinskata rakavica bi pakazala prisustvo na barutni cesticki od ispukaniot kursum vo glavata na polkovnikot i na neznite race na nasiot golem borec za demokratija – Koljenka Sorosovic. Nekriticko orgazmicko likuvanje nad sekoj prdez na vodacite na divite severnoatlanski ordi (nema vrska so Pekinpo) ne e za falenje, moj drag prijatele. Posebno ako takvoto pustanje na veter ovozmozi ekspresno vecno uzivanje vo rajskite Alahovi (neka se slavi imeto negovo) gradini na desetici iljadi (stotici?) nevini homo sapiensi. Tvojata vozbuda, moj evoluciski pretku, samo ja pokazuva moralnata ti impotentnost. Mozam da razbiram deka klecenjeto pred oltarot na brutalnosta na staro-novite kolonijalisti moze da gi plaka smetkite za stuja. Ponekogas i nekoe odmorce da se istera. Ili pak, da se dobie celo suptropsko ostrovce na podarok, kade sto, seuste nerasonet, se pia espreso vo drustvo na, da kazeme, Mik Dzeger. Odvratno, nema sto, no, covecki razbirlivo. Ako, pak, seto ova go pravis voden od nekoi povisoki ideali (trt Milojko), togas go imas moeto iskeno sozaluvanje. Za kraj, jas javno ke kazam deka se voshituvam na polkovnikot koj izbra hrabra macenicka smrt, namesto ponudenoto slugatorsko argatuvanje. Plemenitosta na negoviot izbor, moj mil Koljenka, za tebe e nerazbirliva.

Коба, мува-категорнику, не ти

Коба, мува-категорнику, не ти недостасува писменост и одредена минимална доза стил, и ради тоа и ти се обраќам. Но, непоправлива си будала и, уште повеќе, не само што си „морално импотентен“, ти си, будалче, кога станува збор за политичкиот морал&промислување, во шкафот Мумија во саркофаг (некој импотентен, некој се распаѓа на допир или на таинствен бран на ветерче).
Значи, глупаку, Коба, никој не ја спори подлата политичка улога на старите колонијалисти (на кои од ракавите им се цедат океани крв), Британија, Франција, Италија и нивниот господар САД. Но, таквите будалетинки ко тебе, Коба, токму служат за таа империјална надмоќ секогаш да победува, зашто од другата страна се соочува со гранапски мудреци&конспиратори од твој ков. Одгледувањето на такви политички дебили ко тебе, Коба, е најдобра инвестиција во вечното владеење на западните водачи со опаши, а богами и на нивните локални кретенски реплики.
За тебе, Коба, светот е детска сликовница, со дречаво обоени морални полови: ДОБРО/ЛОШО. Предавник/патриот итн. - го знаеме целиот арсенал. А светот, се разбира, не е таков. Но, тежок си за копчање и на најелементарни нешта (од типот дека светот не е црно-бела сликовница); глаголив си, Коба, експресивен, склон кон јарки бои, не си баш тотално дно, но разум и посуптилни ориентири ти фалат дебело, впрочем ко и на повеќето запуштени Макетонци; оттаму нема многу смисла расправањето со тебе. Ова чисто за оние кои сеуште не се сосем пролупани во дупката (цевката за канализација) во која сме напикани од милиот ни (по најново, борец против империјализмот и неправдите), Златен-Црн Груица.
А ова со Коља, шо е работава, бе, Коба?! Ко што на Коља сегде му се причинуе Малиот-Големиот, така изглеа и вас сегде ви се причинуе Коља-Валтер?! Ах, Коља, Коља... Молам бога само сеа да не се појави Аналниот...

ОкоБоли главаВицФото